Vrijeme za Boga

 

 

 

Gospodin me jednoga dana pozvao jer je trebao nekoga za poslanje. Rekoh: - „Gospodine, pomoći ću ti, ali u ono malo vremena između studiranja, provođenja vremena s mojim mužem, posla od 8 do 18 i rada u zajednici s našom djecom. Vidiš, ne mogu ići odmah sada jer imam puno obaveza, zauzeta sam.“

- „Dobro, ali gdje ću naći spremnu osobu? Mislio sam da sam tvoje    ime vidio na popisu raspoloživih osoba.“

- „Gospodine, to je bila molitva od prošle godine, ali od tada se mnogo stvari promijenilo.“

- „Kao na primjer?“ - upita On.

- „ Pa, radim na svojoj doktorskoj radnji i mnogo me ljudi treba, a i moj muž očekuje da je uvijek sve spremno i povrh svega moja zajednica očekuje od mene da joj pomognem tako da…“

- „Dobro, vidim da si zauzeta, pa idem, ali pričat ćemo opet ako budeš imala malo vremena.“

Prolazili su tako dani, tjedni i mjeseci a ja sam ispunjavala svoje svakodnevne obveze.

Jedne večeri, dok sam učila za završni ispit, primila sam telefonski poziv iz bolnice. Moj je muž imao strašnu nesreću i bio je u kritičnom stanju. Odbacila sam sve stvari i otrčala do bolnice gdje sam pronašla muža koji se borio za život. Odmah sam počela moliti:

- "Gospodine, ne uzimaj ga sada, ne bih to mogla podnijeti."

Ali moja se molitva odbijala od zidova i vraćala se u moje vlastite uši. Ujutro sam napustila bolnicu umorna i zabrinuta.

U učionicu sam ušla upravo pred početak ispita. I kada je profesor počeo postavljati pitanja, htjedoh odgovoriti ali glas nije izlazio iz mene. Počeh ponovno moliti. Molila sam zdušnije, ali čuo se samo eho moje molitve. Bila sam ljuta na Boga jer ga nisam mogla naći kad mi je trebao. Nisam mogla objasniti profesorima što mi se događa.

Nakon ispita nazvala sam na posao. Bila sam izvan sebe i nisam mogla na posao. Objasnila sam svojoj nadglednici što mi se dogodilo i ona mi je predložila da uzmem slobodno vrijeme. Nakon što sam posjetila muža u bolnici otišla sam kući te utonula u stanje očaja i plača.

Upravo tada sam čula da me netko zove.

-„ Gospodine, jesi li to Ti?“

-„ Da, ja sam. Imaš li malo vremena? Mislio sam da malo popričamo o…“

 Umjesto da sačekam i čujem Njegovo pitanje, onako zlobna i ljuta, napadoh ga:

- „Gdje si Ti danas kad sam te trebala? Ni sinoć Te nisam mogla naći, a zvala sam Te, vikala, a jedino što sam čula bio je eho mojih zidova. Moj muž umire, pala sam na ispitu, možda ostanem bez posla, a Ti dođeš i htio bi popričati!!! „

Gospodin me prekide u mom ludom govoru:

- „Dijete moje, odlučio sam pustiti tvog muža da se odmara da bih tebe zadržao u kući nekoliko dana, da bi ti imala vremena za mene. Jer tebe, više nego tvoj muž, tvoj posao i zajednica tvoja, trebam Ja.“

Stišala sam se i počela plakati. Sjetila sam se svoje molitve i želje da idem i učinim nešto za Gospodina. Sa suzama u očima rekoh:

-„ Gospodine, pošalji me, ići ću!“

Božji blagoslov svima vama.

P.s. Ja sam pokušao prepoznati sebe, a TI?

                              lutajući reporter